"Eco tours" Kolašin

 

Dohiku Barbless hooks

 

 

 

 

Ribe koje mušičarimo

 

 

 

LIPLJEN (Thymallus thymallus)


120rib


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: lipen, lipljan, lipan

Max. dužina: varira

Max. težina: oko 2 kg

Vreme mresta: od aprila do sredine maja.

Opis i građa:

Lipljen se ubraja u najelegantnije i najlepše slatkovodne ribe. Telo mu je vitko izduženo i pokriveno čvrstom, relativnom sitnom krljušti. Za razliku od potočne pastrmke, pastrve (Salmo trutta) on ima neobično veliko i dugačko leđno peraje metalnoplave boje sa 3-4 reda krupnih crvenih i ljubičastih pega, i malu glavu, koja se sužava u zašiljeni špic sa malim jedva vidljivim ustima i slabo razvijenim kukastim zubima, zbog čega se i lovi sa manjim mušicama. Donja peraja su pepeljasta, sa bledo-crvenim i violetnim prelivom na vrhu. Repno peraje je crvenkastobakarno, a masno peraje je sivo sa crvenim prelivom. Retke su ribe sa tako lepim perajem. Na bokovima iza glave je manji ili veći broj crnih pega. Sa obe strane tela iznad trbušnih peraja krase ga veliki crveni prelivi nepravilnih oblika. Za vreme mresta sve boje su jače izražene naročito kod mužjaka. Prednji deo leđnog peraja kod mužjaka je viši nego kod ženki.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Geografsko rasprostranjenje lipljena je ogromno i zahvata severni i srednji deo evroazijskog kontinenta. U Evropi ga ima od Urala na istoku, do Velike Britanije na zapadu. Na severu ga ima na Kaninom i Kolskom poluostrvu i severoistočnim delovima Skandinavije. Južna granica gornji tok reke Ural, pritoke gornjeg i srednjeg toka reke Kame i Volge i basen gornjeg, srednjeg i donjeg toka Dunava. Najjužnije područje lipljena na Balkanu i u Evropi uopšte je reka Ljuća sa Plavskim jezerom. U našim vodama lipljen živi isključivo u vodama crnomorskog (dunavskog) sliva. To su Tara, Drina, Ljuča, Ibar, Ćehotina, Komarnica, Lim, Studenica, Rzav. U vodama jadranskog sliva nema lipljana. Izuzetak je reka Soča, gde živi autohtona vrsta - soški lipljen i reka Morača gde lipljena ima od izvora pa sve do 20km od Podgorice. Lipljen je riba hladnih voda i često živi zajedno sa potočnom pastrmkom iako ima svoje područije. Za razliku od pastrmke on voli mirniji, manje bujičav i relativno veći tok. Živi u manjim jatima. U prirodi, pak, ne postoji oštra razlika između ta dva područja, pa te dve ribe žive zajedno. Tipični primeri njihovog zajedničkog života su reke Tara, Komarnica, Ćehotina i skoro sve slovenačke reke. Lipljen živi u tzv."pastrmskim" vodama: brzim, čistim i hladnim potocima ili rekama. Lipljen je brži lovac na mušice, koje padaju, ili samo dodiruju u letu vodenu površinu. Tu je i lepota borbe ribolovca i lipljena. Jer, on u deliću sekunde, kada mušica dodirne vodu, kao munja izleti sa dna i zgrabi je. Ali, za razliku od drugih riba, ova nikad ne proguta odmah uhvaćenu mušicu, već je osetljivim usnama i nepcima oproba, i onda, ako nije po ukusu, jednostavno ispljune. Slobodno ga mogu nazvati ne riba, već lisac, koga je teško prevariti. Njemu sve smeta i vaser kugla i iole deblji najlon i senka ribolovca i loše nabačena mušica. U jakim strujama ga ne treba tražiti (bar ne one krupnije), jer radije boravi u tihim i dubokim razlivima.

Razmnožavanje:

Lipljen je riba prolećnog mresta i njegov početak u mnogome zavisi od temperature. Uglavnom traje od aprila do sredine maja. U hladnim planinskim rekama mrest počinje kasnije. U našim rekama mresti se pri temperaturi od 6-10 stepeni C. Ako su vode duboke, dan i ostali uslovi povoljni, ženka će baciti ikru u blizini mesta boravka. Ikru polaže u jame duboke 50-100cm. Ako područje nema pogodnih plodišta ili je temperatura izuzetno niska, lipljen odlazi na mrest u obližnje potoke sa toplijom vodom i pogodnijim dnom. Te migracije su uobičajene kod jezerskih vrsta jer se lipljen ne može mrestiti na velikim dubinama. Polnu zrelost stiče u trećoj godini, dok je potpuno polno zreo u svojoj četvrtoj i petoj godini. Plodnost lipljena nije velika. Ženka položi u proseku 3 000-6 000 jajašaca ikre, mada to treba uzeti uslovno, jer se sa starošću plodnost povećava. Veliku kolebljivost plodnosti uslovljavaju i ekološki činioci, koji na mnogim našim vodama primetno negativno deluju. Na takvim mestima, pretpostavlja se, mrest uspe svake pete godine.

Mamci i pribor za lov:

U svetu, pa i u našoj zemlji, lov lipljena dozvoljen je samo veštačkim mamcima: mušicom i ninfama. Što se tehnike ribolova tiče, dozvoljeni su mušičarenje i ribolov pomoću "vaser" kugle, sa najviše 3 mušice. Neobično je važna veština u lovu na lipljena, strpljenje i iskustvo u mušičarenju. Za uspešan ribolov osnova je pravilan izbor mamca, pri čemu je važno da: mamac bude sitan (14-18 ) vrhunske izrade, jer u bistroj vodi samo takav mamac donosi rezultate, i da se koriste mušice koje naseljavaju staništa na kome pecamo. Danas najviše uspeha imaju imitacije ose, crnog i ljubičastog mrava, vodenog cveta, muve i leptira. Sve su to suve plivajuće mušice, jer samo ako plivaju, mogu da privuku lipljena. One se koriste u popodnevnim satima, kada se lipljen može uočiti kako na površini lovi insekte. U vreme kada miruje na dnu, koristimo mamce koji imitiraju larve. Ulovljeni primerci na takve mamce redovno su veći. Lipljena moramo ''tražiti ''. U bistroj vodi ga uočavamo kako pliva i tada nastaje nadmudrivanje koje ponekada traje satima. Prirodni nagon lipljena da izbegava opasnost zahteva tišinu i uklapanje u prirodni ambijent. Svako nesretno zabacivanje i izvlačenje ulovljene ribe rasteraće druge lipljene. Najbolje je da se mušice prave na samoj vodi po uzoru na postojeće, jer mnoge od njih ne postoje u katalozima, a nalazimo ih iznad vode. Lov lipljena je istinsko nadmetanje čoveka i prirode, gde riba često pobeđuje ako je čovek fer igrač.Lipljen se lovi mušičarskim priborom sa predvezom debljine 0,15 mm i sitnim udicama. Meso mu je ukusno sa vrlo malo kostiju. U trenutku kad krene zaleti se na mušicu treba zaigrati štapom. Jer, ako je već progutao mušicu, i mi osetili jak udar, pa tek onda reagovali - budite sigurni da tog lipljena nećete videti. Nestaće. Potom odmah promenite mesto jer lipljen se ne vara dva puta. Štos je u tome ko će pre reagovati - ribolovac ili riba, lovac ili žrtva. Lovcu je i do trofeja, a lipljenu do života. Lipljen retko naraste preko kilogram i po. Međutim, lovljeno je dosta lipljena od kilograma. Ostali iznad kilograma su već orijaški lipljeni. Veoma je borben kada se nađe na udici. Oprezniji je od pastrmke, pa teško postaje plen ribolovaca početnika. Najbolje mušice su: Hard'ys favourite, Gouverner, Kozarica. U lovu lipljena veoma je važno, dobro se sakriti. Najviše ga ima u Drini. Međutim, ponekad zaluta i u Gradac, Mlavu, Resavu. Najčešće je u društvu sa pastrmkom, ali često nešto nizvodnije. Lov prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30cm. Kada voda otopli diže se bliže površini, tako da napada uglavnom suve mušice.





MLADICA (Hucho hucho)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: drinska lepotica, dunavski kolos

Max. dužina: preko 2m.

Max. težina: 52 kg.

Vreme mresta: od marta do aprila.

Opis i građa:

Lepo dugačko i valjkasto telo, koga bi svi, ne samo ribolovci poželeli, krasi drinsku lepoticu mladicu ili dunavskog kolosa, kako je neki, zbog toga što živi u vodama dunavskog sliva, zovu, latinski naziv je Hucho hucho i ona je najveći predstavnik pastrmskog roda koji para srca zaljubljenika u nju. Pliva meteorskom brzinom, a repno peraje je snažno poput vesla. Škržni poklopci su veliki i široko ih otvara, tako kada je savladate onakvu veliku, deluje zastrašujuce ali u isto vreme i lepo. Boja joj je izrazito lepa i na snegu deluje veličanstveno. Po telu ima crne pege. Glava i leđa su joj tamnosmeđa do zelenkasta, a kod ponekih primeraka blago ružičasta sa prelivima, što je vezano za mesto obitovanja. Svadbeno ruho joj je još lepše i tada dobija neku bakarnoljubičastu boju. Najveća ikada ulovljena mladica bila je teška 59,4 kilograma i duga 186 cm. Bilo je to 1873.godine. Zvanično priznati rekord drži primerak od 34,511 kilograma ulovljen 1985.u Austriji.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Lovi se od maja do februara naredne godine, minimalne dužine 70 cm. Što se Drine tiče najbolji lovni tereni za mladicu su od Bajine Bašte pa nizvodno do sela Crnca pre početka Zvorničkog jezera u Opštini Ljubovija, mada je ima i nizvodno sve do ušća Drine u Savu, pa čak zaluta i u savske vode pogotovo oko ušća i to za vreme jakih zima kada ona traga za belom ribom a naročito skobaljem koji joj je omiljena hrana.

Razmnožavanje:

Mresti se od marta do aprila, izleže 10-25000 jajašaca. Polno je zrela sa 5 godina kad je dugačka 50-60 cm.

Mamci i pribor za lov:

Ona se ne sme loviti prirodnim mamcima. Treba na osnovu konfiguracije dna odabrati mesto za ribolov mladice, i kada smo to uradili uzimamo ostale faktore u obzir. Gde li je u tom momentu mladica na odabranom potezu, gde boravi gde li se i kada hrani. Kako li reaguje na mesečeve mene, kako li se ponaša iz meseca u mesec. Od toga zavisi kojom varalicom je loviti. Onda da li su u vodi alge, koje Drinom počinju da plivaju već od početka juna. Na osnovu toga se određuje da li loviti na "platenicu", "peša" ili "mepsa" ili na neki drugi vobler. U lovu mladica se pokazala odličnom ručno pravljena varalica "sunderasti peš". Mladica se zadržava na najdubljim mestima koja su uvek najnepristupačnija. što se tiče varalica tu važi pravilo - nema pravila. Treba joj nuditi sav svoj repertoar pa na šta je prevarite.

Što se tiče perioda i dana u kome treba loviti mladicu ovde, kao i za ostale vrste riba važi pravilo ujutro rano u cik zore i uvece kasno u sumrak. Drinsku mladicu je zabranjeno loviti noću. Važno pravilo za uspešan lov mladice je i uvažavanje činjenica je da je ona uvek tamo gde se zadržava bela riba, da bi se u određenom periodu dana njome hranila. U letnjim mesecima bela riba je na brzacima, i pošto je voda u junu snažna i ponekad mutljikava, mladicu treba loviti na šljunkarama i plićim mestima sa snažnim protokom vode. O lovu u mutnoj vodi važi pravilo: koristi varalicu što drečavijih boja. U julu mesecu kada je drinska voda kristalno bistra može se uloviti mladica pod uslovom da lovite u cik zore u velikim bukovima. U avgustu Drina je mala prozirna i topla i tada treba koristiti činjenicu da je protok vode oko stena i bukova veći i sa više kiseonika i tu treba potražiti mladicu. Isto ovo važi i za mesec septembar. U oktobru kada noći postanu hladne što se dešava i sa vodom, uslovi za uspešan lov mladice se poboljšavaju i tada su aktuelni vobleri. Za uspešan lov mladice od neobične važnosti su mesečeve mene. Za uspešno izvlačenje mladice je zaista potreban vrhunski pribor. Štap, mašina i najlon od 0,40-0,60mm. Mladica je veoma jak borac. Ume čak da u prvom begu odmota sav najlon sa špulne a da ne govorimo o njenim elegantnim skokovima iz vode. Lov mladice je zaista vrhunsko zadovoljstvo a svaki ulov je priča za sebe.

 

POTOČNA PASTRMKA (Salmo truta morpha fario)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: Potočna zlatovčica, potočara

Vreme mresta: oktobar - januar

Opis i građa:

Pastrmka ima poveću glavu sa tupom njuškom i velika usta sa oštrim zubima. Peraja su joj prilično široka, zaobljena i čvrsta. Leđa su joj tamnozelena, tamnosmeđa ili tamnosiva, ponekad gotovo siva. Bokovi su joj obično zelenkasti ili žućkasti, a trbuh srebrnast, žućkast ili svetlosiv. Raspoznaje se po crvenim ili crnim tačkicama po telu. Crvenih tačkica obično ima manje i mogu biti u nijansama od jarkocrvene do svetlocrvene boje. Za vreme mresta boje su jače i lepše. Ona koja živi u plićim vodama, gde je dno šljunkovito, obično je svetlijih boja, a ako nastanjuje dublje vode, pećine ili špilje, skoro je crna. Mlade pastrmke se od starijih razlikuju po boji, koja im se ustaljuje tek posle druge godine. Događa se da se pastrmka iz gornjeg toka razlikuje od one iz donjeg toka iste reke. Ima lepo i proporcionalno telo i ubraja se u dobre i brze plivače.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Živi u pastrmskim vodama, naročito u brzim tekućim, bistrim potocima sa šljunkovitim ili peščanim dnom. Skriva se pod korenjem drveća, kamenjem ili izdubljenim delovima obale. Voli hladnu vodu bogatu kiseonikom.

Razmnožavanje:

Mresti se, u zavisnosti od klimatskih uslova, od oktobra do kraja februara. Mužjak i ženka tada nalaze odgovarajuće mesto na šljunkovitom dnu. Repom i glavom iskopaju jamu duboku oko 20 cm u koju ženka položi 500-3000 jajašaca ikre, koju mužjak odmah oplodi. Jajašca su narandžaste boje veličine oko 5 mm. Za oko dva meseca iz ikre će se izvaliti mlađ. Ženka postaje polno zrela u svojoj 2-3 godini.

Mamci i pribor za lov:

Lov pastrmke je posebno zanimljiv i od lovaca zahteva maksimum napora, dosetljivost i iskustvo. Lovi se veštačkom mušicom, mahajući štapom . Pastrmka se, kada se zakači na udicu, vešto bori, munjevito pliva protiv struje, iskače iz vode i teži da ode u granje ili u neki drugi zaklon. Pri izvlačenju ribe na obalu treba biti oprezan. Ako nije velika, treba je brzo, bez mučenja, izvući na obalu. Za ribolov mušicom najbolje je razdoblje od polovine aprila do jula i od kraja avgusta do oktobra. Tokom dana se najbolje lovi pri oblačnom vremenu i posle blage letnje kiše.

 
 


JEZERSKA PASTRMKA (Salmo truta morpha lacustris)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: 1m i a živi do 15 god.

Max. težina: 10 kg

Vreme mresta: Od oktobra do januara

Opis i građa:

Jezerska zlatovčica ima vrlo sitne krljušti, koje čvrsto naležu na telo pa ih je stoga teško uočiti. Prvi zrakovi u grudnim, trbušnim perajama, kao i u podrepnom peraju su bele boje. Leđa su zelenkasto-crne boje, bokovi tela srebrnkasti a trbuh je beo. U periodu mrešćenja, boja tela se donekle menja. Na telu postoje retko raspoređene krupne rozikaste pege u obliku slova iks. Jedinke ove vrste mogu da narastu do 100cm, ali su obično manje od pola metra. Mogu dostići težinu do 10 kg, i starosd do 15 godina.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jezerska zlatovčica živi u moru, a za vreme mresta migrira u slatke vode. Međutim, postoje i nemigratorne slatkovodne forme, kao one koje su naseljene u Bohinjskom i Velikom Plivskom jezeru. Ona je tipični stanovnik hladnih i kiseonikom obogaćenih voda. Iako pretežno stanuje u jezerima, moguće je naći je i u rekama. Zadržava se u blizini obale, uz ušća reka. Putujući rijekom uzvodno preskače prepreke.

Razmnožavanje:

Polno sazrevaju u starosti od 3 do 5 godina pri dužini od 50-60.cm. Mresti se na peskovitom i šljunkovitom dnu jezera, od oktobra do januara. Uz obalu polaže 3000 do 6000 jaja. Razvoj embriona u jajnim opnama traje 65 do 72 dana.

Mamci i pribor za lov:

Hrani se licinkama insekata, crvima, a kad odraste postaje grabljivica



 


OHRIDSKA PASTRMKA (Salmo letnica)


Lokalni nazivi: letnica, struška pastrmka, ohridska belavica

Max. dužina:

Max. težina: preko 11.kg.

Vreme mresta: mart, maj

Opis i građa:

Ohridska pastrmka se razlikuje od potočne po pljosnatom telu, maloj glavi i zvezdastim sivim pegama po telu. Boja mesa je kod nekih bela, a kod nekih ružičasta.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Ohridska pastrmka je endemna riblja vrsta na Balkanu i u Evropi. Ona je najbliži predak vrstama koje su živele na tom području još od perioda tercijara.

Stalno boravi u Ohridskom jezeru. Danju je u dubini i na mestima udaljenim od obale, a na površinu se diže tek uveče, kada lovi mušice sa površine. Ponekad priđe do same obale, u plićak, tražeći hranu na podvodnom bilju. Ohridska belvica nastanjuje samo najdublja mesta u jezeru (do 200 m) i mresti se zimi kao potočna pastrmka. Sve ređe se lovi, pa se pretpostavlja da joj preti izumiranje.

Razmnožavanje:

Ohridska pastrmka se javlja u tri podvrste:

Balcanicus (letnica), mresti se zimi.

Typicus (struška pastrmka), mresti se takođe zimi.

Aestivalis (ohridska belvica), mresti se leti.

Mresti se od marta do maja, a melezi nastali ukrštanjem potočne i ohridske pastrmke po telu imaju naizmenično raspoređene crvene okrugle i sive zvezdaste pege kao letnica.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se mušicama i malim varalicama jer ima mala usta.





GLAVATICA (Salmo marmoratus Cuvier)


Max. dužina: do 30 inča.

Max. težina: do 30 kg.

Vreme mresta: kad vos dostigne od 8 do 13ºC.

Opis i građa:

Karakteristična osobina glavatice jeste veličina njene glave, koja zauzima od 22% do 25% ukupne dužine tela. Zubi i čeljusti su joj jaki. Telo ima oblik izduženog valjka. Boja joj varira od crvenosive do tamnozelenkaste. Po telu ima tamne pruge u vidu šara, a glava joj je nalik mramoru, pa je zato i dobila takav latinski naziv. Uobičajena težina iznosi od 1 do 7 funta. Meso glavatice je veoma kvalitetno.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Glavatica živi u rekama Jadranskog sliva, od Jugozapadnih alpa pa do Albanije. Živi u Morači, Soči, Idrijici, Vipvi, Neretvi, Zeti, Skadarskom jezeru, Belom Drimu i Bojani. Zagadjenja i promena staništa dovelo je do dubiozne razlike kao jedne od najugroženijih slatkovodnih riba Jadranskog basena. Zadržava se u dubokim virovima.

Razmnožavanje:

Mresti se kada temperatura dostigne 8-13ºC. tada ženka položi ikru na šljunkovito dno. Razviće embriona u jajnim opnama, pri temperaturi od 9,5ºC i traje oko 45 dana. Isprva se hrani planktonima, a kasnije sitnom ribom.

Mamci i pribor za lov:

Najbolje se lovi u proleće i kasnu jesen i to manji komadi na krupne mušice.

 
 


KALIFORNIJSKA PASTRMKA (Parasalmo gairdneri)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: kalifa

Max. dužina: od 25-60cm.

Max. težina:Maksimalna Težina iznosi 15,8 kg.

Vreme mresta počinje u ranom proleću a završava se u maju.

Opis i građa:

Što se tiče građe nešto je sira i snažnija od potočne pastrmke. Telo, uključujući i peraja, prekriveno je tamnim pegama. Leđa su tamnozelene boje, a po bokovina (koji ponekad srebrnasto svetlucaju) se pruža šarena linija duginih boja koja vuče na crveno.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Poreklom je iz Amerike (Kalifornija, Kanada, Severna Amerika). na naše prostore stigla je 1893 godine kada su njome poribljene neke naše vode. Ubrzo se privikla kako u rekama tako i u jezerima. Masovno se gaji u ribnjacima uglavnom zbog toga što dobro podnosi temperatru i do 25 stepeni C. Ne zadržava se u otvorenim vodama. U nekim vodama postize maksimalnu teŪinu i do 10 kg, ako ne bude ulovljena, budući da je velika grabljivica i nasrće na sve mamce. Trofejima se smatraju i tri puta manji primerci. Prosečna lovna težina je od 200 do 900 grama. Kao mala hrni se planktonom i sitnim vodenim životinjama, a kasnije prelazi na krupniju hranu. Kad ostari, postaje grabljivica i drugoj ribi ne dozvoljava da dođe do hrane. U njoj i njenim rođacima krije se pro&3382;drljivac vrlo hitrih, ali i gracioznih pokreta.

Razmnožavanje:

Mresti se u rano proleće (mart-april), pa sve do maja. Tada po telu dobija još izražajnije boje, tzv. mresni osip, kada postaje prava lepotica. U to vreme menja i boju mesa i dobija jači riblji miris. Izleže do 2000 jajašaca, a polno je zrela izmedu druge i treće godine kad je dugačka 20-25cm.

Mamci i pribor za lov:

Kalifornijska glavatica je cenjena riba i veoma žilav borac, bori se za slobodu po svaku cenu, pa nekada zna iskočiti iz vode i metar u visinu. U tom slučaju potrebna je velika opreznost prilikom izvlačenja na obalu.

 


MEKOUSNA (Salmothymus obtusirostris)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: jadranski losos

Max. dužina:

Max. težina: 4 kg.

Vreme mresta: Mekousna pastrmka se mresti u aprilu i maju mesecu.

Opis i građa:

Karakteristična osobina mekousne pastrmke je da joj visina glave naglo opada ispred nosnih otvora pa joj je njuška zaobljena. Usta su joj manja nego kod drugih vrsta salmonida, mesnata i meka, zubi su skoro pokriveni zubnim mesom (po toj osobini je i dobila narodno ime). Na bokovima tela postoje crne pege, nepravolno raspoređene, kao i manji broj crvenih ili narandžastih pega, koje se poklapaju sa crvenim pegama. Ova vrsta je politipska i ima četiri podvrste.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Kao endemska vrsta živi u rekama Zeti u Crnoj Gori i Buni u Bosni.

Mamci i pribor za lov:

Lov dozvoljen samo musičarskim priborom.




 

POTOČNA ZLATOVČICA (Salvelinus fontinalis)


Lokalni nazivi: Potočna zlatovčica, Kanadska pastrmka

Max. dužina: 1m

Max. težina: 7 kg

Vreme mresta: od oktobra do marta

Opis i građa:

Leđa su maslinasto do tamnozeleno i marmorisana, bokovi su žutobeli sa svetlijim tačkama, trbuh je beo ili crvenkast. U periodu mrešćnja, trbuh je izrazito crven. Na leđima i repnom peraju postoje tamne pege. Na telu se nalazi manji broj crvenih pega. Po krupni svetlim pegama, zlatovčice se razlikuju od drugih salmonida iz naših voda. Crvene pege mogu biti sa svetlim obrubom ili bez njega. U vodama naše zemlje, dostignu dužinu do 50 cmi težinu do 1 kg.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Današnje rasprostranjenje zlatovčica u našoj zemlji nije dovoljno proučeno. Poznata je populacija iz izvorskog dela reke Bosne. Hrani se planktonima, puževima i školjkama.

Razmnožavanje:

Potočne zlatovčice se mreste od oktobra do marta. Polno je zrela između druge i treće godine, kad je dugačka 15-30 cm.

Mamci i pribor za lov:

Lovi se veštačkim mušicama. Debljina najlona je 0,20-0,25 mm a veličina udice 10-12.




JEZERSKA ZLATOVČICA (Salvelinus alpinus)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: Jezerska zlatovčica

Max. dužina: 75 cm

Max. težina: 10 kg

Vreme mresta: od oktobra do januara

Opis i građa:

Jezerska zlatovčica ima vrlo sitne krljušti, koje čvrsto naležu na telo pa ih je stoga teško i uočiti. Prvi zrakovi u grudnim, trbušnim perajama, kao i u podrepnom peraju su bele boje. Leđa su zelenkasto-crne boje, bokovi tela srebrnkasti a trbuh je beo. U periodu mrešćenja, boja tela se donekle menja. Na telu postoje retko raspoređene krupne rozikaste pege. Jedinke ove vrste mogu da narastu do 75 cm, ali su obično manje od pola metra. Mogu dostići težinu do 10 kg.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Jezerska zlatovčica živi u moru, a u periodu mresta migrira u slatke vode. Međutim, postoje i nemigratorne slatkovodne forme, kao one koje su naseljene u Bohinjskom i Velikom Plivskom jezeru. Ona je tipični stanovnik hladnih i kiseonikom bogatih voda. Jezerska zlatovčica je veoma značajna za sportski ribolov. Ima vrlo ukusno meso. Mlađ ove vrstese uzgaja u našoj zemlji i pušta u jezera i vodene akumulacije, u kojima su povoljni uslovi za njen život.

Razmnožavanje:

Polno sazrevaju u starosti od 3 do 5 godina. Mresti se na peskovitom i šljunkovitom dnu jezera, od oktobra do januara. Uz obalu polaže 3 000 do 6000 jaja, koja u dijametru imaju oko 5 mm. Razvoj embriona u jajnim opnama traje 65 do 72 dana.




KLEN (Leuciscus cephalus)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi: klijen

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Klen je riba čistih voda i srednje brzih tokova, uglavnom je u srednjim i nižim delovima vodenih tokova, u dubokim virovima ili na prelazima iz vira u vir. Spada u ciprinidne odnosno šaranske vrste riba. Naseljava skoro ceo evropski kontinent osim skandinavskog područja, možemo ga naći čak i u Baltičkom moru što nam govori da je izuzetno prilagodljiva vrsta. Ipak klen najrađe naseljava tekuće vode sa tvrdom kamenitom podlogom.

Opis i građa:

Boja tela mu je od mrkozelene preko sive do potpuno crne, bokovi su mu srebrnasti a trbuh beo dok stariji pimerci dobijaju vremenom narandžastocrvenu boju. Telo mu je izduženo i snažno sa krupnom glavom i većim ustima kojima usisava hranu, u našim vodama retko naraste preko 4kg.

Razmnožavanje:

Mresti se u maju i junu, ženka polaze od 50-200000 jajašca na šljunkovite i biljem obrasle plićake. Kao mlađ živi u jatima i hrani se planktonima i vodenim biljem, kasnije mu se jelovnik proširuje čak i na voće koje se nalazi u priobalnom pojasu. Sezona parenja im je u proleće, tada mužjaci dobijaju pege po telu a peraje im postaje crveno.

Mamci i pribor za lov:

Iako kod zabacivanja ne mora mnogo da se pazi na narušavanje tišine, mestu za ribolov treba prići što tiše, bez naglih pokreta, naročito ako su klenovi na površini vode. Kada se zauzme dobra pozicija za zabacivanje, zakratko se sačeka, i kada se uveri da su klenovi ostali tu, počinje lov. Mamac treba da padne 20-40cm ispred uočenog klena. Ako na njega krene sitan primerak ne treba mu dozvoliti da ga on zgrabi, vec ga povlačenjem najlona sprečiti u tome. U jurnjavi i otimanju za plen koje tada nastane udicu obično proguta najkrupniji klen iz grupe. Kada klen uzme mamac, pre kontriranja vrh štapa treba spustiti što bliže površini vode. Potezanje treba da bude kratko i dovoljno energično da bi se udica sigurno zabola. Zakačenom klenu ne treba dozvoliti da se izbacuje iz vode, jer se tada, u većini slučajeva, on uspešno oslobađa udice pre nego što ga izvučemo na obalu.Kapitalci teški i više od 2 kg su daleko ređi i oprezniji, ali se i oni ponekad ulove.

 

ŠTUKA (Esox lucius)


Slika preuzeta sa poljskog sajta © "Riblje Oko"

Lokalni nazivi:

Max. dužina: preko 1,5m.

Max. težina: preko 30.kg i preko 40 godina.

Vreme mresta: od januara sve do aprila.

Opis i građa:

Izduženo telo pokriveno sitnom krljušti štuke je prava mišićna opruga, koja omogucava da se pri napadu postigne početno ubrzanje do 11 m/s2, što je rekord među ribama. Ipak maksimalne brzine plivanja štuke nisu tako imponzantne i ne prelaze 60km/h. To govori da štuka nije uporni progonitelj i da u slučaju neuspešnog napada brzo odustaje od daljeg gonjenja plena. Izuzetno ubrzanje omogućava snažno razvijeno repno peraje, srazmerno debela repna drška, dodatna propulzivna površina daleko pozadi i međusobno blisko i naspramno postavljena neparna peraja, te spreda valjkast i zašiljen oblik tela koji lako probija vodu. Moćno oružje za hvatanje plena su velika usta, puna oštrih zuba različitog oblika i veličine, postavljenih na svim kostima glavenog skeleta u viličnom i jezičnom predelu, na koje se ribolovci, u svim priručnicima obavezno upozoravaju. Pri uzimanju hrane, štuka plen hvata s'boka i okreće ga napred glavom, te ga tako guta. Snažna muskulatura usta i ždrela je u stanju da prostor usne duplje višestruko proširi, što uz ogroman zev i rastegljiv želudac, omogućava relativno sitnim štukama gutanje krupnog plena.

Navike, stanište, rasprostranjenost:

Naša štuka je riba nizijskih voda, reka, jezera i bara. Prema nepouzdanim podacima, naraste do 1,5 pa i 2m i 34 kg mase. Znatno su realniji podaci o težini do 15 kg. Životni vek procenjuje se na 40 godina, ali se dopušta mogucnost da može da bude i duži. Medu našim predatorskim vrstama štuka je vrsta koja guta najkrupniji plen (u odnosu na sopstvenu veličinu). To objašnjava i njenu alavost za kederima i varalicama jedva manjim od nje same. Dnevna i sezonska distribucija štuke zavisi pretežno od njenog uzrasta. Treba naglasiti da je to predatorska vrsta koja najpre prelazi na ishranu ribom, već posle dva meseca života, pri dužini od nekoliko cm. Pri tom je instinkt toliko jak da se mlađ štuke, u slučaju nepovoljnih uslova za prolećni mrest drugih vrsta i njegovo kašnjenje hrani pripadnicima svoje vrste koji zaostaju u rastu. Već u aprilu i maju se duž obraslih obala bara, kanala i reka mogu videti sitne štuke (penkala) uredno postrojene i "zamrznute" u položaju očekivanja plena. Sa završetkom prve sezone života, u zavisnosti od uslova, štuke dostignu i 30 cm dužine. Tokom te prve godine se intenzivno hrane svakim plenom koji mogu da progutaju. Pri tome, ne biraju hranu i najviše jedu najčešću vrstu ribe u staništu. Onda kad to postane sama štuka nastupa nemilosrdni kanibalizam. Odrasle štuke se osim ribom hrane i žabama, sitnim vodenim pticama i neopreznim sitnim sisarima.

Razmnožavanje:

Štuka se mresti prva, već krajem zime, u našem podneblju od februara do aprila. Prvi put ulazi u mrest sa 3-4 godine starosti. Ženka, u zavisnosti od veličine, polaže 16-75 hiljada komada ikre, čija inkubacija, posle oplođenja traje 10-15 dana. Nakon 1,5-2 meseca, sa porastom do dužine 3-5 cm, prelazi se definitivno na ishranu ribom, a to se otprilike dešava u vreme proplivavanja tek izvaljene mlađi grgeca i ciprinidnih riba, štukinog prvog plena.

Mamci i pribor za lov:

Štuka je izraziti vizuelni predator. Dakle, vid joj je glavno orijentaciono čulo. Oba oka su okrenuta napred, što daje stereoskopski vid, koji omogućava dobru predstavu o dubinskoj oštrini. Od organa lateralnog sistema, posebno je značajna grupa senzornih papila na spoljašnjoj strani donje vilice. Najbolji uspeh u lovu štuka postiže pri dobroj dnevnoj svetlosti, ali ne i pri prejakoj, kad i druge ribe dobro vide nju, pa to treba imati u vidu kad se planira odlazak u ribolov. Sa zamućenjem vode lov se produžava, jer u nedostatku povoljnih uslova za lov ima više promašaja, pa i više pokušaja. Busija koju štuka uzima zavisi od terena. Ako nema granja, panjeva i potopljenih vrba, ili su zauzete krupnijim primercima, dobra je i podlokana obala. U nedostatku bolje busije, i ravna površina betonskog zida je dobra, a kad nema druge, štuka legne i na golo dno i vreba. To stajanje štuke u busiji je savršeno mirno "zamrznuto", sve do trenutka približavanja plena, kada štuka, polako mašuci grudnim perajima, počinje ukrućena da prilazi plenu. Kad u dejstvo stupi rep, napad je uveliko u toku, a plen obično tada počinje da beži, što je vec prekasno. Pri tome je štuka u stanju da izvanrednom brzinom iz pravolinijskog plivanja uvijanjem tela promeni pravac i da parira izrazito naglim promenama pravca plena u pokušaju bega.

Proleće

Buđenje prirode u rano proleće, u Februaru, je pravi trenutak za ljubav kod štuke. Jedna štuka, ženka, okuplja oko sebe veći broj mužjaka i ljupki čin mrešćenja se odvija u manjim kanalima ili zalivima, na zatravljenim mestima, poplavljenim nadolazećim prolećnim vodama. Optimalna dubina za ljubavnu romansu je između 0,5 i 1,2 m. Već tada ova lepotica često plaća svoj prvi danak (ne)civilizaciji. Omamljena od stvaranja novog života, mora da se bori sa "Ljubiteljima prirode", gonjenim instinktom predaka i naoružanim motkama, mrežama i raznim oštrim baštenski alatkama. Za one koje vole riblje meso, čak iako štuku u to vreme kupuju u prodavnicama gde ne bi trebalo da je bude, jedna proverena informacija: meso štuke u periodu mresta nije dobrog kvaliteta, jer je zbog nalivanja ikre siromašno mineralnim i hranljivim materijama. Budite oprezni i sa ikrom štuke i pred mrest. Jajašca su obavijena sluzavom opnom, koja ima nadražujuce dejstvo i služi za zaštitu. Zbog toga štuka i nemora da pravi gnezda za mrest, kao što to čine neke druge vrste, smuđ npr. Izuzev patuljastog američkog somčeta - cverglana ni jedna druga riblja vrsta ne jede ikru štuke. No i ovaj "antipatični došljak iz Amerike" je dovoljan da, u vodama nastanjenim štukom, bitno doprinese desetkovanju njene populacije. Sa daljim buđenjem proleća i početkom prolećnih poljoprivrednih radova, na poljima oko kanala u kojima žive štuke dolazi vreme za plaćanje sledećeg danka. Da bi se njive mogle obrađivati moraju se predhodno ocediti od suvišne vlage, a to se reguliše tako sto se drastično snizi nivo vode u kanalima. Tako dobar deo ikre ostane na suvom i propadne. Posle mresta, štuka kratko vreme miruje, a onda počinje intenzivno da se hrani i prelazi na svoj razbojničko - samački način života. Ni jedan živi stvor, koji je manji od nje, a kreće se po njenoj teritoriji nije bezbedan. Ipak, oko 95% njene hrane čini riba i to uglavnom, bolesna ili povređena. štuka se zbog toga može nazvati i sanitarcem voda koje nastanuje i u kojima je riba uvek u dobroj kondiciji.

Leto

Iako se štuka ,u principu, može upecati preko cele godine, njen apetit je ipak promenljiv. Sa dolaskom leta i visokih temperatura štuka se teže da upecati. Prvi razlog za to je obilje hrane koja je dostupna u svakom trenutku. Zato je ona relativno retko aktivna u pogledu lova i dobar deo vremena provede u mirovanju, sita. Drugi razlog, za smanjenu mogucnost ulova, je velika zatravljenost vode. Pored toga sto fizicki onemogucava varalicarenje, zatravljenost je opasna i za život, ne samo štuke, nego i svih ostalih ribljih vrsta. Dogada se da na manjim kanalima sa niskim vodostajem i visokom temperaturom vode koncentracija kiseonika toliko opadne da dode do gušenja ribe. To je još jedan faktor koji utice na brojnost, ovoga puta ne samo štuke, nego i svih ostalih vrsta. Slicna pojava se ne dešava na vecim i dubljim vodama, pogotovo ne na otvorenim tekucim vodama. Krajem leta štuka kao da oseca da se bliže posniji dani, pa pocinje intenzivnije da se hrani. U to vreme su šanse za uspešan ulov povecane i tada je štuka zakacena za varalicu, najborbenija.

Jesen

Jesen je top sezona za pecanje štuke. Iako je ona aktivnija u februaru, neposredno pred mrest, ipak je jesen najbolji deo sezone za njen lov. To je vreme kada se gomile vikend - ribolovaca upucuje na vode sa kantama prepunim sitnih kedera i kada se izlovi veliki broj uglavnom nedoraslih primeraka štuka, koje se ni jednom u svom životu nisu izmrestile. To je još jedan danak koji štuka placa, ovoga puta ribolovcima koji se ne mogu oznaciti kao sportski. Ovde se mora postaviti principijelno pitanje: da li je vece zadovoljstvo upecati 25 štuka ukupno teških 6-7kg ili dva komada od po 3-3,5kg, da ne govorimo o jednoj od 6-7kg? O tome koja je od ove tri varijante bolja za sportske ribolovce, ako se gleda na malo duže vremenske staze, nema potrebe raspravljati. Druga polovina jeseni je vreme kada se mogu upecati najveci primerci. Ako pravilno odaberete vodu i varalicu, ako imate dobru intuiciju i ako citate dobre casopise o ribolovu, imacete šanse da se veoma srecni vratite kuci sa pecanja. Štuka se u tom periodu spušta u niže slojeve vode i lovi prikradanjem, uz kratke i munjevite napade.

Zima

Sa nailaskom zime i hladjenjem vode, opada intenzitet metabolizma štuke. Ona se tada mnogo rede hrani, mada sa uzimanjem hrane ne prestaje, jer je to vreme sazrevanja ikre. Zimi, kada vode pokrije led, štuka je najmanje ugrozena u odnosu na ostale periode godine. Posto su vode koje nastanjuju bogate trskom, koncentracija kiseonika skoro nikad ne padne ispod dovoljnih granica, a minimalne kolicine hrane nikad ne nedostaju. Led, koji onemogucava ribolov, je najbolja zaštita koja štuki pruža šansu da sa dolaskom prvih toplijih prolecnih dana ponovo pokusa da obezbedi potomstvo, koje ce jednoga dana možda biti i izvor zadovoljstva za prave, sportske ribolovce.

 

Restoran "Most"

Traper Fly stream

Prodaja rib. opreme

Hemingway's

Lakes Views